Scroll Top

Andrej Al-Asadi | North Macedonia

Η ποίηση είναι κώδικας ζωής, είναι οι σκέψεις που αναπνέουν και οι λέξεις που πυρπολούν τον βίο.

“Τι θα ήταν η ζωή χωρίς την ποίηση;
Τι θα ήταν η ποίηση χωρίς τις τρανές της γλώσσας οδοιπορίες;”
Το Culture Book συνομιλεί μέσω του Patras Word Poetry Festival με ποιητές και ποιήτριες που δημιουργούν ανά τον κόσμο. Η παρουσίαση, η καταγραφή, η μελέτη και αυτών των ποιητών και ποιητριών είναι από εκείνα που οφείλουμε στην τέχνη της ποιήσεως.
Η καταγραφή χωρίς μεγέθυνση των αληθινών διαστάσεων του μεγαλείου της ζωής, που είμαστε έτοιμοι να την καταστρέψουμε, μέσα και από τις κειμενικές αξίες των σύγχρονων ποιητών και ποιητριών, διαμορφώνει και την καθημερινότητα της σύγχρονης λογοτεχνίας.
 

Black mirrors above Dikanka

Hope shot
In a thicket of times.

A golden rug spread
Over never-ending fields

Ukraine! U-u-u!
Youuu! Cain’s crow!
You’re not a turd
To be stuck on the bear’s boot
Making it snort more sweetly.

You’re neither a game nor a toy!
So, let the vampire bite off his thumb
Behind the watery curtains.

Who are those, Cain’s kraino,
Yatsyenuk, Tyahnybok and Parubiy
Who swim in anger and lard
like three headless ducks
in a rusty oily bathtub!?

The scabs under the armpits of Albion,
The Cain,
Have plunged into your heavenly eyes
And the black federal waters
Leak from the sewage of your youth.

Oh! Cain’s crow!

The demons have gathered
around and above your dismembered youth.

New messengers, new pupils
Cast a shadow upon you
In rectangular march

You-kraine-oh! You-Cain’s-crow!
Demons under the rug
Demons inside the head!

Ukraine! You’re a pearl
Midst the mud of Europe,
Old age, lethargy and tiredness
Inside the bear’s claws.

Ukraine! You’ve always been on the end
Where all ends begin!

(from “Everyone’s (a) mirror”, 2022)

Црните огледала над Дикањка

Надеж истрелана
во џбуње од времиња.

Златен килим распослан
во недоглед од полиња.

Украино! Ууу! У! Каина краино!

Ти не си лепешка
што ќе се залепи за чизмата
на мечката за послатко
да загровта!

Ниту си дрндупка, ниту играчка!
Па, нека зад водените завеси
вампирот прстот си го одгризе!

Кои се тие, Каинова краино,
Јатсјенук, Тјахнибок и Парубиј
што во гнев и свинска маст пливаат
ко три безглави патки
во саѓосана када масло!?

Крастите од под пазувите на Албион,
Каинот, зарибале во твоите небесни очи.
И црните федерални води,
истекуваат од жлебовите
на твојата младост!

О, Каинова краино!
Демоните на девран се фатиле
околу твојата раскостена челад!

Нови гласници, нови питомци!
Во правоаголен марш
те прекриваат со сенка!

У – краино! У – Каин – о!
Враг под килимот,
враг во главата!

Украино! Ти си бисер
среде калта на Европа.
Старост, млитавост, умор
во шепите на мечката.

Украино! Ти беше секогаш на крајот,
од каде што почнуваа сите краишта!

(од „Секој секому огледало”, 2022)

The black poem

Always black
On black
In black
It unfolds
Like a tear in the dark
Or the backdrop a star
Black is the courtyard
Of her dreams
And black the pillars
Of her soul
Like a black subterranean river
Black leaves
A black butterfly
That flutters
Like a black thing on a black palm
Resting under the shadow of the word
Flashing her white smile for an instant
Only to leave black ink
Out of the the thought.

(From “Under the dervish’s hat”, 2018)

ΜΑΥΡΟ ΤΡΑΓΟΥΔΙ

Πάντα μαύρο
Σε μαύρο
Μέσα σε μαύρο
Ξεδιπλώνεται
Σαν δάκρυ στο σκοτάδι
Ή στην αθέατη πλευρά των αστεριών
Το μαύρο είναι η αυλή
Των ονείρων της
Πάσσαλοι μαύροι
Στην ψυχή της
Σαν μαύρος χείμαρρος
Μαύρο φύλλωμα
Μαύρη πεταλούδα
Σέρνεται
Μαύρη σε παλάμη μαύρη
Πεθαίνει στον ίσκιο της λέξης
Για μια στιγμή δείχνει το λευκό της χαμόγελο
Κι απ’ τη σκέψη της μένει μονάχα μελάνι μαύρο.

Црна Песна

Секогаш црна
На црно
Во црно
Се распетлува
Ко солза во мракот
Ил’ ѕвездена опачина
Црно е предворјето
На нејзините сништа
И црни столбовите
На нејзината душа
Ко црна понорница
Црно лисје
Црна пеперуга
Што се прпелка
Црна таа в црна дланка
Си починува во сенката од зборот
За миг ја покажува белата насмевка
И од мислата црно мастило остава.

(Од „Под дервишовото сиќе”, 2018)